Aleksa Santic

Остајте овдје

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.


Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.


За ову земљу они беху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.


Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.


Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу гдје вас слава срета!


Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.


Овдје вам свако братски руку стеже —
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.


Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, —
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...

МИ ЗНАМО СУДБУ...

ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди !
Волови јарем трпе, а не људи
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико !
Народ је ови умирати свико
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо прећи преко оштра кама !

Све тако даље, тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

1907 год

ЦРВ


Ходи, Српче, ближе мени,
Ход', соколе мој,
Гледај црва како пузи
У прашини тој.

Испотаје гризе, трује
Са корјена цв'јет,
И највишој плодној воћки
Буде злотвор клет.

Од св'јета се вјечно крије.
Али за то знај:
Ко се крије ништа није,
Кукавица ј' тај.

Ногом лупни, погази га,
Сваком црву смрт!
Који гмили у прашини, -
Трује цв'јетни врт.

Ти не буди, Српче драго,
Сиви тићу мој,
Ти не буди никад црвак -
Соколски ми стој!

O klasje moje

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?
Skoro će žetva... Jedro zrnje zrije...
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.
Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane -
I snova pati, seljače, i trpi...
Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru...
A tebi samo, ko psu u sindžiru,
Baciće mrve... O, sram i grdoba!...
I niko neće čuti jad ni vapaj -
Niti će ganut bol pjanu gospodu...
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?

МАЈЦИ (1898)

Не, ти ниси у гроб пала,
Нит' је твоје лице свело;
Ја осјећам како и сад
Куца твоје срце врело.

Ја осјећам како дише
Твоја смјерна душа чиста;
Ах, још и сад из твог ока
Мени топла љубав блиста.

Свуда, куд ми око крене,
Ја те видим, добра мати,
Твога сина осамљеног
Свуда твоја слика прати.

Из дубоке ноћи тамне
Ти се увијек јављаш мени,
Руком гладиш чело моје
И љубиш ме, блага сјени.

А ја падам, жељно падам
На олтаре светог раја-
Жељно падам, добра мајко
Усред твога загрљаја.

Па ту заспим слатки санак,
Ког сам некад блажен сниво
Кад се на ме са твог лица
Сами Господ осмјехиво.

Слатко снивам, а анђелак,
Под вијенцем рајских ружа
С твојом душом сјајне звијезде
Са плавог ми неба пружа...