Vojislav Ilic

ДОМОВИНА


Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал' после опет натраг долете.
Ван тебе неђу да знам за блага,
Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор'о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес'о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал' кад се Милош у песми пева,
е, онда миље душу разгрева,
а срци нова придође снага,
Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил' бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга

Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга!

НА ДРИНИ


Кроз тучна поља и питоме равни,
Срдитим током, у недоглед тавни,
Ти шириш твоја шуштајућа крила,
О, Дрино, водо мила!


Обале твоје шаренило краси,
Ко љупки венац невестинске власи,
Ал' твој се талас равнодушно креће,
Оставља росно цвеће.


Таласи мили Равнодушно тако
Остављах и ја што све љубљах јако,
И гоним - јурим - а где ли ћу стати,
- Судба ће, можда, знати.[i]

Зимско јутро

Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,
А танак и бео снег покрио поља и равни,
И сниски, тршчани кров, У даљини губе се брези
И круже видокруг тавни.

У селу влада мир. Још нико устао није,
А будан петао већ, живосно лупнувши крилом,
Поздравља зимски дан и звучним ремети гласом
Тај мир у часу милом.

Ил' кадкад само тек звиждање јасно се чује
И тежак, промуко глас. То ловац пролази селом,
И брже мамећи псе, погурен у поље жури,
Покривен копреном белом.

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе
А свежи, јутарњи дах, прелеће долине мирне,
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне...

У позну јесен

Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

Фркће окисо коњиц и журно у село граби,
И већ пред собом видим убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом-
А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

РАЗГОВОР МАЛЕ СРБАДИЈЕ С ОТАЏБИНОМ


Отаџбино, мајко моја,
И дедова мојих славни',
Докле стижу крила твоја
И питоме твоје равни?
Покажи ми међе своје,
Твоје горе, реке твоје.
"Од Будима, до Солуна,
И где Тимок златни стиже,
И где суми бистра Уна,
И Ловцен се небу дизе -
То су моје кршне горе,
Куда Срби србски зборе".
Отаџбино, мајко моја,
Што је тужно лице твоје?
Засто храбра деца твоја
Сузом квасе лице своје?
Какав бол им мучи груди,
И дубоки уздах буди?
"Моја деца сузе лију,
Јер их душмах мучи стари,
Душмански им крвцу пију:
Турци, Немци, и Маџари.
Што слободан свуда није,
Зато Србин сузе лије".
Отаџбино, мајко тужна,
Има л' кога у мом роду,
Да распали роба сужна
На бој свети за слободу,
Ко у доба она стара,
Против Хуна и Авара?
"Прихватите луч слободе
Усред ове робске таме
А старији нек вас воде
Где гинути ваља за ме:
Књига, то је луча твоја,
Србадијо, надо моја!"